Oво ће бити "прва рунда" . У свакој другој, трећој, четвртој и ко зна колико ће "рунда" и ако ће бити, описан ће бити мој жибот и неке ствари из њега. Молио бих Вас да прокоменташете неке ствари, јер заиста у неким стварима
аутор приче би волео да зна Ваше мишљење.
Вреди ли ?
Вреди ли борба за колико толико нормалан живот, када сте "у напред" осуђени, чак и од најближих на "пропаст", на "руину од човека", на "срамоту породице", и још много тога изреченог од оних, за које никад не би сте помислили да ће рећи. Моји родитељи.
Како ми је 22 године, ја немам ништа - у материјалном смислу. Недавно, радих за једну међународну корпорацију, и плата ми је била нешто преко пет стотина еура - јер је позиција на којој сам без икакве "везе" се запослио. Овакав начин запошљавања, колико ја знам, најтежи је бид (нажалост). Разлог за отпуштаље, то јесте - како га они "упакоше" : "обострани раскид уговора о раду" јесте (а није наведен) - то што сам једној колегиници, из мог "ТЕСКО" тима рекао да је "невидљива" за мене - у једном тренутку. У тренутку када је она заиста и то била, јер је тражила од мене помоћ да се улогује у Виндоуз, а по њеној трврњи - од старта, када сам јој нудио "штиво са једномесечног" тренинга књиге и белешке - да је она ВЕЋ "Менаџер Техничке Подршке" и да нема потребе да ја њој ништа објашњавам и помажем.
Елем, одлутах мало, али је и ово на неки начин важно за целокупну причу - коју пишем сам за себе - свестан или не да ли ће је неко прочитати.
Незапослен, а на субституционој терапији метадоном - могу да кажем за себе да сам и те како способан, комуникативан, доброг изгледа, са лепом и паметном девојком и свиме - па и више - него што "просечни човек" има. Памет, харизма, и комуникативност увек су красиле мене - као појединца. Никад нисам био злопамтило, увек сам опраштао и највеће зло - највише, у року од три дана, а зла је било на претек.
Примера ради, не инсинуирам ни на шта - мој полу-брат, из првог брака, више пута ми је разбио главу, те сам из истог разлога "зарадио" и потрес мозга". Сећам се, једанпут, био сам мали...Око 9 година ми је било, можда десет. Био сам у његовој соби, наслоњен на зид. Нешто је причао са својим и мојим другарима из улице, и у том тренутку нешто добацих - те је он дошао до мене, и ногом ме шутнуо у главу - тако да сам ја потиљком ударио у зид, и зарадио "осредњи" потрес мозга. Био је Божић. Повраћао сам константно, и муцао. Нисам могао целу реченицу да изустим, те при једној малој традицији са мајчине стране, када смо отишли да посетимо мог сада покојног деду (њеног оца), нисам могао да изустим молитву пред јелком - на мађарском језику, већ сам муцао и трудио се истински да изустим речи.
Хвала Богу, све је прошло како треба - али - убрзо након тога, сећам се зима је била... Отишли смо брат и ја да се клизамо на ледини у оближњој шуми, са пријатељима из улице. У једном моменту, када је дошао ред на мене, да ухватим залет и клизнем се - мој брат ми је поставио ногу, тако да сам челом из све снаге ударио у лед. Сећам се да сам прозборио : "Ах! Видим плус и минус.." - јер ме је, као и свако дете, удар у главу инсинуирао на ствари из цртаћа... Ту реченицу, јер је и до дана данашњег тврдим, је истина - то сам видео, и разне бројеве и свашта - нешто. Никако није смешно, тужно је... Још су ми и родитељи причали, када су ме први пут приказали у породилишту, да је брат са осмеха, своју фацијалну-експресију која је исказивала срећу и све позитивно, одједном, при приказу мене у мини-издању, променио на тужну и упитао их је: "То је мој брат?" - онако разочараном интонацијом. Изгледа да је то, и до дана данашњег смешно, мојим родитељима. Мени никако није.
То би, укратко био неки мали увод, у моје односе са братом - док смо живели у "првој кући". Из те куће, колико ружних - толико и дупло лепших успомена носим одатле него одавде где сада живим.
Искрено, да могу, и да имам где - најрадије бих отишао, без окретања - само да имам кров над главом, и само да ми се лекови дају редовно, цео свет би ми био лепши. Овако, живим са мајком која је узела мој, и овако јадан живот, у руке, те је она та која ми издаје "по потреби" терапију - и онако "како она мисли да је најбоље", јер "ја сам изманипулисао лекарима" - те лекове које добијам су исључиво добијени због "лажне приче" коју сам три пута у болници у којој сам лежао - 2 пута због детоксикације и једног пута ради ЗАСТОЈА СРЦА од око 40 секунди услед узимања прекомерне дозе опијата. И тај мој потез, окарактерисан је као нешто што сам ја "намерно" урадио - како би "изузао" метадонско одржавање, које је окарактерисано од стране многих па и мојих родитеља као "бесплатно дрогирање".
Моје "бесплатно дрогирање" је мени дало опет, колико-толико живот поново у руке. Подарио ми је сертификацију Мрежног Систем Администратора Мрежне Инфраструктуре, као и диплому завршене средње школе и дипломе "Енглески за Бизнис : Напредни ниво знања". Подарио ми је продуктивност, и шансу за рад - који сам жарко желео, и који и даље желим. Жао ми је што, сваки мој неуспех се преписује баш том леку који ми је спасио, на неки начин живот, и довео ме у неко стање где БИ сада требало да све буде на мени ; како мој напредак на персоналном развоју, тако и напредак, развитак на пословном, каријерном плану. Никада нисам мислио да ћу ово рећи али - Бога молим само да што пре видим себе ВАН ове куће, и ван контроле мојих родитеља. Ја не бих имао ништа против, да будем "под надзором" и да се нормално јављам истим, али не и да им свој, сопствени живот, дајем у руке - тиме што ће пијани родитељи, сваку ноћ, говорили мени : "Нема теби живота док си на овом говнету, и претвараш се у једну руину и биљку - коју једва чекам да избацим из куће."
Ово се није завршавало увек на речима. Мајка је два пута избацивала моје ствари кроз прозор моје собе - на коју права више немам, јер сам изгубио посао, а они су се другачије организовали док сам ја био у Београду. Па да ли је могуће, да толико неко не трпи сопствено дете, и да толико неко не увиђа ДЕ ФАКТО промене, на боље, када је у питању мој живот ? - Њене оптужбе, на мој рачун, обично иду у смеру да ја "ништа не радим", "не покушавам да свој жибот учиним бољим" , "претварам свесно себе у биљку", "узимам метадон, лек, да би се дрогирао" и слично. Сви су ме уверавали и тешили, проћи ће то "одбијање" прихватања ДЕ ФАКТО стања твог, и одбијања да прихвате да је зависност од опијата - ХРОНИЧНО ОБОЉЕЊЕ.
НЕ, МОЈА ПОРОДИЦА ОДБИЈА ДА ПРИХВАТИ ДА САМ ЈА БОЛЕСТАН - И ДА МЕНИ ТРЕБАЈУ ЛЕКОВИ, МОЖДА И ЗАУВЕК. ПРОБЛЕМ ЈЕСТЕ НАЈВЕЋИ ШТО ОНИ ВЕРУЈУ, ДА ЈА НИКАДА НЕЋУ МОЋИ НАЋИ ПОСАО, ПОРОДИЦУ, ДЕЦУ, ЖЕНУ - НОРМАЛАН ЖИВОТ - ДОКЛЕ ГОД САМ НА ТЕРАПИЈИ.
-Да ли су у праву ?
Више пута сам размишљао да сам себи одузмем живот, и чак једном сам и звао бесплатну линију намењену спречавању истог - те сам добио уверење од пријатне особе са друге стране линије да ће ово стање, које траје више од годину и по дана - престати.
Присиљен
Наслов је адекватан - сходно чињеници да сам ја присиљен да лажем лекаре, па чак и лекаре специјалисте, о томе да ми мајка даје редовно и по прописаној ТХ (терапији) и шеми лекове. На жалост, то је апослутна не истина. Ја сам ПРИМОРАН да кажем тако нешто јер - немам избора. Ако бих рекао нешто друго, оно што је заиста истина - мајка је рекла: "Имаш избор. Ако желиш да се лечиш по њиховом, ево ти сине улица - па се лечи, боди, уби се али нећеш под мојим кровом. Уколико ћеш да поштујеш оно што ти ја кажем, онда можеш да останеш и имаш храну, и кров над главом." Опет, присиљен, одлазио сам на контроле - говоривши да је "све у реду" - и да сам решио проблем са родитељима, јер ми је било речено да доведем мајку, како би лекарка попричала са њ.
- Моја мајка, најпаметнија на свету, наравно рекавши ми : "Шта ја сад тамо да идем, шта могу они да ми кажу ново, што ми ти већ ниси рекао ? " - није отишла, ма чак ни да види и да чује зашто је, у опште, зову.
Приморан
У септембру, ове године, када ће бити око 2 године - од почетка метадонске терапије - ја ћу бити ПРИМОРАН "зарад мог доброг" да ме она скида са метадона - како она каже : "Кап по кап..." - па док не стигнемо до 0. Нико мене не пита да ли ја то желим или не, ја то МОРАМ - иначе, "ево ти сине улица, па настави да се лечиш."
- Предочено јој је, да су терапије које трају мање од 3 године нај НЕефикасније, а да оне дуже од 5 и 7 НАЈЕФИКАСНИЈЕ. Али, очито, за моју мајку не постоји ни један други живот, и не знам... Осећам да сам сваки дан, у свом сопственом дому - најнепожељнији ГОСТ.
Са сузама у очима, не знам више шта да радим... Почињем да лудим, опет, слично као када сам био "под блокаторима". Срце "хоће да ми пукне" од туге, јер немам никога ... осим моје мале девојчице, ко би ме разумео и волео онакав какав јесам. Са свим својим врлинама и манама - да ме воли КАО ЧОВЕКА а не неког бившег, или како мама каже : "МЕТАДОНЦА".
АЛИ,
скупио сам снаге, ако већ не могу себи да помогнем - увидевши све могуће грешке родитељства до сада, и "оксусивши их" на "својој кожи" - неће ми понестати снаге да и даље саветујем друге, пружам оно што мени нико није пружио - подршку и лепе речи, и наставићу да се борим за све оне који су окусили, шта значи бити у проблему сличне природе небитно и негледавши да ли су били или јесу у сличном проблему као ја, или пак И ВЕЋЕМ - јер и такви постоје, светан сам.
Да ли сам незахвалан ? Да ли сам размажен ? Да ли сам ЈА тај који греши негде ? Шта ми је радити и шта уочавате Ви, који читате из овог текста - МОЛИМ ВАС, реците ми!
